Vrativši se iz internacije, Borisav Stanković, na poziv hrvatskog književnika Milana Ogrizovića, tadašnjeg urednika Beogradskih novina, pristaje da sarađuje za literarni podlistak tih okupacijskih novina, poput mnogih ondašnjih uglednih srpskih pisaca i intelektualaca. Za razliku od njih, Bora Stanković će, posle rata, skupo platiti tu svoju kolaboraciju. Iako mu nikada nije suđeno zbog te saradnje, u tadašnjoj srpskoj javnosti, Bora Stanković će biti pokazan kao kolaboracionista. Sve do svoje smrti, 1927. godine, taj pisac tamnih vilajeta ljudske duše nosiće na svojim plećima mučni teret moralne osude javnosti. Ta epitimija išla je toliko daleko da je odrednica s njegovim imenom bilo izostavljena iz Prve srpsko-hrvatsko-slovenačke enciklopedije S. Stanojevića. Beogradska čaršija nikada nije zaboravila Borinu kolaboraciju. Ili je, toj osudi razlog bio sasvim drugi? Sarađujući u literarnom podlistku Beogradskih novina, Borisav Stanković je bez dlake na jeziku opisivao ponašanja svojih sugrađana pod austrijskom okupacijom. Mnogima to nije bilo pravo, a čaršija takvom darovitom svedoku nikada ne zaboravlja, a još manje prašta. TV film Bora pod okupacijom nije samo priča o okupacijskim danima Borisava Stankovića. To je, u isti mah, i priča o odnosu dva pisca: jednom beskrajno darovitom, ali nemoćnom i u nevolji, i drugom, skromnom i skučenog dara, ali moćnom i vlasnom da raspolože životima drugih. Odnos ta dva čoveka, Borisava Stankovića i Milana Ogrizovića, prerasta intimnu i ljudsku dramu dva umetnika i postaje opšta metafora odnosa vlasti i umetnika.