Bataljon

Proleće 1917. Februarska revolucija je izmenila život Rusije i tok Prvog svetskog rata. Car se već odrekao prestola. U rovovima kod Smorgonja, gde su borbe s Nemcima trajale skoro godinu dana, boljševici vode svoju propagandu i pozivaju na mir s neprijateljem. Ruski oficiri nisu mogli ništa da odluče bez odobrenja takozvanih vojničkih komiteta. Vojska samo što se nije raspala. Po naredbi privremene vlade, a da bi se podigao borbeni moral, formiran je ženski „bataljon smrti" pod komandom Marije Bočkarove, odlikovane Georgijevskim ordenom. U redovima „udarnog bataljona" bile su pre svega žene koje su služile vojsku na liniji fronta (u ruskoj carskoj vojsci je bio određen broj žena koje su zauzimale visoke položaje, a među njima su bili i vitezovi Sv. Đorđa), ali i žene iz građanskih porodica, plemkinje, učenice, učiteljice, radnice. Većinu su činile žene i kozaci. U bataljonu Bočkarove bile su predstavnice znamenitih ruskih plemićkih porodica, ali i prostih seljanki i služavki. Na primer, ađutant Bočkarove je bila Marija Skridlova – kći admirala N. I. Skridlova. Dobrovoljke su po nacionalnosti bile uglavnom Ruskinje, a bilo je i drugih nacionalnosti – Estonki, Letonki, Jevrejki, Engleskinja. Krajem juna ženski „bataljon smrti" od 200 vojnika stigao je pod Smorgonj (sada u Belorusiji), a nedelju dana kasnije se pridružio u borbi. Bataljon je nekoliko puta kretao u kontranapad. Odred pod komandom potporučnice Bočkarove držao se herojski u borbi, sve vreme u prvim redovima, rame uz rame s drugim vojnicima. Donosile su municiju, prenosile tajne, a neke išle i u izvidnicu; svojom službom, „bataljon smrti" je bio primer hrabrosti, čvrstine i smirenosti, dizao je moral vojnika i dokazao da je svaka od tih žena zaslužila da nosi zvanje borca Ruske armije.