U podrumu

Austrijanci se osećaju slobodno u svojim podrumima. Tamo mogu bez ikakvih zaprega da žive kroz svoje opsesije, bilo to igranje s vozićima, glačanje nacističkih uniformi (pajalicom u bojama nemačke zastave), grljenje sa zastrašujuće realističnim lutkama beba ili udovoljavanje sadomazohističkim činovima. Režiser Ulrih Zajdl uvek koristi svoje dokumentarce i igrane filmove kako bi kritikovao najneugodnije teme s kojima se susreće zapadno društvo, i razvio je sopstveni konfrontirajući, ali istovremeno i empatičan pristup kako bi to postigao. Iste te osobine opisuju i ovaj esejistički film, koji na mnogo načina briše granicu između promatranja i glume. Uzmimo za primer Zajdlove tabloe, kako su nazvani, za koje snima svoje subjekte od napred, kadrirajući ih u simetričan prostor, kako bi se stvorio efekat naslikanog portreta koji vraća pogled gledaocu. Ova refleksivna naglašavanja prekidaju opservacione scene dešavanja u podrumu i intervjua u kojima subjekti potajno i hrabro dele svoje strahove i želje. Kao što je pojasnio na predstavljanju dokumentarca, Zajdl smatra da podrum simbolizuje podsvesno Austrijanaca. To je, kako on kaže, “mesto mraka, mesto straha, mesto ljudskih ponora”.