Priča o pčelarki iz Makedonije, čiji je jednostavan način života u skladu sa prirodom osvojio svet, čini se da je u pravom trenutku stigla pred publiku. Ne oklevajte da pogledate ovaj film.
Polovina za mene, polovina za vas - to je zlatno pravilo kojim se kroz čitav život vodi Hatidže Muratova, heroina filma koji je osvojio tri nagrade na "Sandens festivalu" i dve nominacije za Oskara.
Rođena 1964. godine, Hatidže čitav život provodi nežno se baveći pčelama u ruralnoj Makedoniji. Njeno jedino društvo je 85-godišnja majka, narodski duhovita. Hatidžina usamljenost jedan je od glavnih motiva ovog filma, kao i pokretač dramskog zapleta, iako su detalji njenog života šturi i nedovoljno istraženi.
Reditelji Ljubomir Stefanov i Tamara Kotevska, postavljaju kote filma kao neku vrstu agrarne fantazije i savršene seoske izolacije, mesto rajske čistote.
Priča o pčelarki koja peva divljim pčelama, koja počinje kao meditacija o težaštvu i ritmovima ruralnog života, kroz oči reditelja, vremenom postaje nešto daleko intimnije.
Ispod šarene marame i jarko žute bluze isijava usamljenost i strah za majčin život, briga za svoje pčele, ali i očigledan bes kada pretnja njenom načinu života postane stvarna. Kroz čitav film postoje podsetnici da je savremeni život tu pored, gotovo iza ćoška, u tragu aviona na nebu, pijaci i vagi za merenje meda, koja bi, kaže Hatidže, bilo dobro da bude digitalna.
No kada se bučna turska porodica sa sedmoro dece doseli u komšiluk, neumitno izaziva potres u ustaljenom poretku stvari. U početku, Hatidže je očarana dolaskom komšija. Igra se sa decom, a oca porodice uči kako da se stara o pčelama.
Očito je da joj životinje i mala deca instiktivno veruju. Ali krhki ekosistem neće moći da izdrži ljudsku pohlepu.
Rojenje teških dnevnih tema
Tako se film pretvara u parabolu o eksploataciji prirodnih resursa i mikrokosmosu ljudskog uništavanja prirodne sredine. Pod neprestanim zujanjem pčela, gotovo da možemo da čujemo šum Hatidžinog nezadovoljstva. Roje se teške, a drevne teme o roditeljstvu, deci, pohlepi, poštovanju i domaćinskom odnosu prema prirodi.
Ovaj dokumentarac poseduje sve vrline dobrog dugometražnog igranog filma. Narativna konstrukcija zadržava izrazitu napetost i konflikt sa bistrinom i sažetošću o kojoj scenaristi mogu samo da sanjaju. Istovremeno, dramska snaga dolazi direktno iz dokumentarističkog karaktera filma.
Vizuelno prekrasan i tiho moćan, ovaj film ne koristi naraciju, već jedino Hatidžino beskrajno izražajno lice. Zemlja meda je, poput Hatidže same, film pun života. Jedan od prepoznatljivih kadrova Hatidže iz visine sugeriše da je ona ne samo predstavnik jedne umiruće umetnosti, već i čitavog sveta koji nestaje.
Izvor : RTS