Čovek koji je ubio Libertija Valansa

Senator Ransom Stodard i njegova supruga Heli stižu u gradić Šinbon na Divljem zapadu, na sprovod Toma Donifona, čoveka sa kojim su obadvoje bili blisko povezani prije mnogo godina, u vreme prije nego što je železnica došla u mesto i donela mu prosperitet. Lokalni novinari zainteresiraju se zašto je ugledni senator sa dugogodišnjim stažom u Kongresu došao na sprovod čoveka za kojeg oni nikad nisu čuli.

Zbog toga izvrše na njega pritisak da im ispriča o čemu se zapravo radi. Stodard popusti i započne priču o tome kako je kao mladi i nadobudni pravnik stigao u Šinbon da bi u tom divljem kraju afirmirao zakonitost. Međutim, bahati odmetnik Liberti Valans uzme ga na pik, a jedini čovek koji mu može pomoći okorjeli je zapadnjak Tom Donifon, koji živi sam na ranču sa crnim slugom Pompejem i veruje da će se lokalna devojka Halie uskoro udati za njega. Međutim, Halino srce počne kucati za Ransoma Stodarda.

Flm koji se svojom složenom narativnom strategijom izvrsno uklapa u nadolazeći filmski modernizam, istovremeno anticipirajući (post)modernističku dekonstrukciju mitskih obrazaca. Film zapravo predstavlja svojevrsni narativni (fabularni) esej o prirodi političkog u Americi te iznimnoj ulozi medija, a zanimljivo je da Ford istovremeno raskrinkava i afirmira mit, međutim, ta je afirmacija gorka i opora. Na tom tragu, ali ipak manje uspešan, našao se mnogo godina kasnije i Clint Eastwood sa filmom "Zastave naših očeva". Pomenimo da "Čovek koji je ubio Libertija Valansa" u svoje vreme u Americi nije bio prepoznat kao vrhunsko ostvarenje pa je nominiran samo za jednog Oskara (za crno-belu kostimografiju), no relativno brzo ga je 'rehabilitirala' evropska i američka autorska kritika, a danas zasluženo uživa status pravog klasika.