Vreme nosi svoje i šaptači, zajedno sa školjkama - nestaju. Školjke se odlažu u skladišta izigranih scenografija, a šaptači kao zanimanje prestaju postojati. Štoviše, danas većina pozorišnoh kuća u Hrvatskoj nema službenog stalno zaposlenog šaptača. Mnogi tvrde da je to najočitiji znak da se pozorište, a sa njime i svet, nepovratno promenio. Naime, sve se manje igraju tekstovi u kojima je važno što je tko uopšte rekao. Sve je manje tekstova u stihu i rimi, pa su i reči izgubile na važnosti. Sa druge strane, činjenica je da epohalni štimung 21. veka više treba bukače nego li šaptače. Upravo u toj novovekoj tendenciji krije se drugi sloj ove priče. Tako danas, dok šaptači izumiru, nezaustavljivo se množe glasnogovornici...