Novi film Zrinka Ogreste "Iza stakla", koji je svoju svetsku premijeru imao na uglednom A festivalu u Karlovim Varima, dosad je najličnijij film tog radatelja, drama u čijem je središtu ljubavni trougao koji čine arhitekt Nikola Jeren, njegova supruga Maja te poslovna partnerica i višegodišnja ljubavnica Ana. Svi oni pripadaju generaciji ljudi u tridesetima na koju je ratom uskraćena mladost ostvila neizbrisiv sudbinski pečat. Umesto da sreću potraže izvan granica domovine (jedini sretni likovi filma upravo su oni koji su to učinili), oni su odlučili ostati u Hrvatskoj, no ta njihova odluka ima manje veze sa domoljubljem ili pristojnom egzistencijom koju im posao u Hrvatskoj omogućuje, a mnogo više sa inercijom i letargijom koja je zavladala njihovim životima. Inercija ih je počela gušiti (slično algi Caluerpa taxifolia koja se višekratno spominje) što dovodi do rušenja privida života koji vode. Kamera Davorina Gecla odlično prenosi duševna stanja likova i verno registrira napor glumaca da iskažu maksimum unutar sužena registra emocija likova koje im je nametnuo scenarij. Glumački nastupi Leona Lučeva (Nikola), Darie Lorenci (Ana), a posebice Jadranke Đokić (koja je za ulogu Maje doista zasluženo dobila Zlatnu arenu za glavnu žensku ulogu) odlični su i vidljivo je da su srasli sa svojim likovima. Nina Violić sjajna je u maloj ulozi Anine prijateljice slobodnog duha, kao i Božidarka Frait kao Anina konzervativna majka. Redateljsko-scenaristička odluka o ustrajavanju na depresivnu tonu ostavlja gorak okus u gledatelja. Jasno je da Ogresta nije želeo film koji će se publici odmah dopasti, nego je naterati da promisli, no pitanje je zašto je dva lika koja požele istinsku promenu odlučio grubo kazniti. Splet slučajnosti teško može opravdati iznenadni završetak filma, a to ostavlja dojam da su vanjski a ne dramski razlozi tomu presudili.