Moje jedino sunce

Četrnaestogodišnja Hajat živi sa ocem i dedom u Istanbulu. Deda je bolestan, pati od astme, a otac radi kao ribar, dok zapravo novac stiče ”nečistim” poslovima – snadbeva velike brodove alkoholom, ženama i ostalim ”dobrima”. Još žalosnije od finansijske ubogosti ove porodice je bezosećajnost i ravnodušnost jednih prema drugima, i iznad svega prema mladoj Hajat. Sve emotivne veze funkcionišu po principu ”milo za drago”, ništa se ne dobija za džabe... Postavlja se pitanje, da li je moguće iz ovako hladnih i brutalnih međuodnosa izaći nepovređen?