Mel Gibson, bilo kao režiser ili glumac, vrlo često se vraća istorijskim tematikama od kojih nastaju uspešni hitovi, od Oskarom nagrađenog "Hrabrog srca" (1995.), preko Patriote (2000.), Bili smo vojnici (2002.), Apokalipta (2006.), do najnovijeg Grebena spašenih (2016.)
Po svojoj osnovnoj zamisli, "Greben spašenih" trebalo bi da bude snažna antratna drama sa humanom porukom. Ta poruka nije tek proizvod neke neodređene moralnosti koja se temelji na indvidualnim načelima, već na bukvalnom shvatanju biblijskog načela sadržanog u 10 Božjih zapovesti, "Ne ubij". Pa ipak, glavni lik, Desmond Dos, koji odbija da uzme pušku u ruke, iako ga vera i lični altruizam teraju da se prijavi u vojsku tokom Drugog svetkog rata kao bolničar, nailazi na otpor i nevericu okoline zbog tog istog načela. "Dobra knjiga", kako se mnogi referišu na Bibliju, nije sveznajuća i nije primenjiva u ratnim okolnostima: čak i univerzalno prihvaćena, božja moralnost mora da odstupi pred ljudskom.
Ako zanemarimo početni deo filma, koji smo mogli mirne duše i da preskočimo jer je tipičan za mnoge ratne drame (upoznajemo mladića, njegovo odrastanje, upoznavanje sa devojkom, prvi poljubac, porast svesti o ratnim okolnostima i potrebi ličnog angažovanja, prijavljivanje u vojsku uprkos protivljenju svih najbližih, veridba sa voljenom), ono što sledi po Desmondovom ulasku u borbu možemo da okarakterišemo kao najboljim delom filma. Scene neodoljivo podsećaju na neke već viđene u "Bili smo vojnici" no zbog toga nisu ništa manje upečatljive. Grandioznost smrti u umetničkom smislu ovde je svedena na običan trenutak, gde se pred našim očima u deliću sekunde prekida na desetke života. Kamera se ne zadržava, svaka smrt je sekvenca, svaki otkinuti ekstremitet ili rasuta utroba je sav životni prostor koji unesrećeni dobiva od nje. Brutalnost i okrutnost rata tako je najrealnije ocrtana, beznačajnost ljudskog života jedinke kojeg vidimo u trenutku kad mu metak prolazi kroz glavu ili ga rešeta mitraljez. To je sve što ćemo o njemu doznati. Kameru dalje zanimaju samo živi, mrtvi samo kao deo pejzaža kojim prolaze oni koji će tek da umru.
Amerikanci su odbijeni sa teškim gubicima i, budući da nisu uspeli da otmu zlokobni greben Japancima, moraju da se povlače i ostave iza sebe i žive i mrtve. Dezmond ostaje i pokušava da spasi što više može. Jednog po jednog, spušta ranjenike užetom sa vrha grebena, nakon svakog izgovarajući molitvu Bogu da mu da snage da spasi još jednog. Do sledećeg dana Dos je junak, sam samcat nadljudskim naporima sputio je više od sedamdeset ranjenika i tako ih spasio sigurne smerti.
Ovde se događa taj "brejk of" radnje koji solidnu antiratnu dramu pretvara u travestiju. Dok u prethodnim scenama gledamo kako smrt nemilosrdno kosi vojnike obe zaraćene strane, Gibson nam sad servira nešto poput kiborga na američkoj strani, koji čekaju da njihov junak završi molitvu za njih kako bi krenuli u nezaustavljivi juriš. Od tog trenutka nadalje gledamo samo kako omraženi neprijatelj, fanatična zver, pada pod naletom vojske za koju je Dezmond od Boga izmolio blagoslovom. Kao da je Gibson ovde izgubio kompas i odlučio da negira sve što je u filmu izgradio te da u ime rodoljubog "čojstva" transformiše umetnost u pamflet. Nije mu prvi put.
Na kraju, možemo napomenuti Japanci nisu u potpunosti depersonalizovani. Scena u kojoj Dezmond nailazi na ranjenog japanskog vojnika koji sa jednakim strahom gleda u Amerikanca očekujući njegovu reakciju kao i ovaj njega završava plemenitom gestom davanja zavoja i morfijuma ranjenom neprijatelju. Iako je tek ovde pokazano da su i Japanci ljudi, scena nije trebala da posluži tome, već samo da dopuni Dezmondov altruistički karakter i širinu vere.
Kada bi filmovi mogli da se ocenjuju po sekvencama, Greben spašenih bi zbog nekih svojih delova dobio na skali od 1 do 10 dobru osmicu, ovako je njegov celokupni utisak znatno slabiji, tek klimava šestica.