Upozorenje spojler: U tekstu se otkrivaju neki od ključnih momenata radnje filma.
Reditelj Martin Skorsezi poznat je po svom značajnom opusu (Dobri Momci, Poslednje Hristovo iskušenje, Ostrvo Šater), međutim religiozne teme su kod njega retke, barem u eksplicitnom smislu, poput filma "Poslednje Hristovo iskušenje" sa Danijelom Defoom u glavnoj ulozi. U tom filmu predstavljena je alternativni životni put Isusa Hrista, onaj kojim bi Božji Sin kročio da je umesto puta prepunog trnja i stradanja izabrao udoban i utaban drum.
"Tišinom" nas Skorsezi vodi na put, duhovni koliko i bukvalni. Naime, dva mlada jezuita, otac Rodrigo (Endru Garfild) i otac Garupe (Adam Drajver), kreću u pvroj polovini 17. veka u Japan kako bi pronašli svog mentora, oca Fereru (Liam Nison), za koga se veruje da je u antihrišćanskim progonima japanskih vlasti podlegao torturi i odrekao se vere. Njegovi nekadašnji učenici odbijaju u to da poveruju i kreću na opasan put po Japanu kako bi ga pronašli.
Ono što čini ovaj film na trenutke negledljivim su scene mučenja kojima Japanci podvrgavaju hrišćanske misionare i pripadnike sopstvenog naroda koji su hrišćani kako bi oh naveli da se javno odreknu vere. Hrišćansko martirološko učenje usađeno u vernike samo ih ohrabruje da ustraju i ne pogaze Hristov lik koji japanski inkvizitori pred njih stavljaju. Personifikacija iskušenja, odnosno đavola u biblijskom smislu, ovde ipak nisu carske japanske vlasti, nego lični demoni dva mlada jezuita. Prisiljeni da se skrivaju danju, a noću drže bogosluženja običnim seljacima koji plaču od sreće što su među njima napokon sveštenici koji mogu da saslušaju njihovo ispovedanje, da ih pričeste, venčaju po crkvenom zakonu, krste decu... Lik bednog i nesrećnog Kičidžira (Josuke Kubozuka) koji je izgubio celu porodicu koja nije htela da pogazi veru, osim njega i koji se ponovo i ponovo vraća ocu Rodrigu da ga ispovedi i oprosti mu grehe, otelovljena je sumnja i dilema da li su zaista baš svi svi ljud vredni oproštaja...
No to nije ništa prema iskušenju pred kojim se oni nađu kada im u trag uđe inkvizitor i počne da od seljaka, pod pretnjom mučenja i smrti, traži da se odreknu vere i odaju sveštenike. Savetovati tim ljudima da se odreknu vere kako bi se poštedeli muke i tako pogazili sopstvena načela ili gledati kako umiru kao hrišćani? Otac Garupe umnire u pokušaju da spasi žene i decu koji nisu hteli da se odreknu vere jer nije imao dovoljno snage da od njih traži da to urade navodi njegovog saputnika da se pita zašto je Bog tako tih.
Napokon kao epilog dolazi taj dugo očekivani susret sa ocem Fererom, na kraju puta. Već unesrećen i pokoleban smrću i patnjama, Rodrigo u suzama sluša Fereru koji mu objašnjava da je hrišćanska vera iluzija, bog u kojeg veruje tek jedan od mnogih te kako nije vredno da se za njega umire. Sunce je u Japanu bog, a ono umire i rađa se svaki dan, pa kakvo u skladu sa tim može da bude značenje Hristovog vaskrsnuća? To deluje na Rodriga i on se miri sa time da je odreknuće od vere sada jedina opcija.
Kao što Vilard u "Apokalipsi danas" najzad nalazi Kurca, koji je svoju odanost zemlji zamenio sebičnim viđenjem o sili te razvio sopstvenu moralnost, u mnogočemu se mogu povući paralele sa krajem Rodrigove potrage i Fererino odbacivanje hrišćanstva, sa tom razlikom da Skorsezi ovde ne želi da podvuče jednu nihilističku liniju i sve prepusti relativnosti ljudske prirode kao Kopola, već nam daje kraj u kome već ostareli Rodrigo, mrtav i pred kremiranje po budističkim običajima, čvrsto drži mali krst u svojim rukama. To je zapravo kraj duhovnog puta koji je mogao da završi sa pronalaskom Ferere i njegove argumentacije da je Japan močvara gde hrišćansko seme ne možda da nikne.
Film je predug za obim svoje radnje. Jednodimenzionalan možda, jer zanemaruje, pored prikazivanja japanske okrutnosti, činjenicu da su hrišćanski misionari u daleke zemlje poput Japana odlazili uz podršku topova i mačeva, te je razumljiva potreba domaće vlasti da se odupre stranim uticajima koje smatra pogubnim za sopstvenu postojanje. No, film mnogo toga i daje, pa se može reći da je Skorsezi u "Tišni" zaista pružio neke pamtljive filmske trenutke koji ne bi trebalo da se propuste.